Ni u avliju

Govori: prota Golijan

Rat me je zatekao u Vlasenici, i normalno, kao i svaki Srbin, bio sam na ovoj našoj, srpskoj strani. Ali kad je rat ušao u svoju realnost shvatio sam da mnogo tog ima tu što ne valja, što je ružno, i počeo sam da se bunim. Ali moja reč nije bila jaka, jako je bilo oružje, jaka je bila reč mržnje, a moja sveštenička reč, reč ljubavi, bila je slaba.

Tad mi je proviđenje pomoglo, da jedno jutro zazvoni telefon u mom stanu, i javile mi se kolege, efendije, hodže, koji su, pomislio sam, uspeli sa drugim muslimanskim svetom da se prebace u Tuzlu i Sarajevo. Ali oni su mi rekli da su oni u džamiji skriveni. Da su prljavi, neokupani, u strahu. Obukao sam mantiju, otišo po njih i odveo ih u opštinu.

Predsednik opštine, za kojeg sam radio da bude to što je, dočekao nas je jako hladno. I tražio sam propusnicu za ovu dvojicu ljudi da ih puste na njihovu teritoriju, muslimansku, da li u Tuzlu il' u Sarajevo. On je to odbijao i čak je počeo da... ružno sa mnom razgovara, i da mi upućuje teške reči, a da li bi oni tebe spasili, oni su radili za svoje. Pa kažem i ja sam radio za moje, i oni su za svoje, bilo bi ružno da oni rade za moje a ja za njihove.

Tada mi je postavio pitanje, a zašto ti to radiš. Pa reko', kad je iz Zagreba došlo, od poglavnika Ante Pavelića, da se sruši saborna crkva u Tuzli, srpska pravoslavna crkva, tada je muftija tuzlanski odgovorio poglavniku, brzojavom ili telegramom: prvo mi naredi da oborim svih 17 džamija, pa ću onda srušiti i srpsku pravoslavnu crkvu. Evo, došlo je vreme da tom svetu i tom muslimanskom narodu vratim zajam. Tražim ove ljude.

On nas je otpustio. Čim smo izašli napolje, na ulicu, policijska kola su uhapsila hodže. Ja sam krenuo peške za policijskim autom do stanice. Sve sam činio, po cenu da i sam budem uhapšen i ubijen, ali tim ljudima da se ne može ništa desiti, jer sam ih uzeo na obraz. I uspeo sam jednog da odvedem u Kladanj, drugi je puštan.

Vraćam se jednog dana iz grada, u Vlasenici, i svratim u elektrodistribuciju da pitam kad će to malo struje što ima da se pusti u deo moje ulice, da mogu da se okupam i da nešto spremim hrane. I taj, koji je bio tu dežurni, smeje se onako, i kaže, evo slušamo Radio Sarajevo. Pričaju o tom tvome gestu, kako si spasio hodžu, fale te... A ja sam osećao trnce i stra' kroza me da prolaze. Ako te hvali suprotna strana, jako je teško.

I ideć ulicom, vidim stoji nasred ulice žena, koja gotovo nikad nije ni ušla u crkvu. Nisam ni znao ni koje je vere čak. I ona stoji i čeka. Sad sam pokušao da je obiđem, ali nisam mogao da je obiđem jer je i ona prešla na drugu stranu ulice, i stavivši ruke, podbočivši se, kako to se kaže u Bosni, počela da me ruži. Pljune me u lice i kaže: eto, dok mi, Srbi, ginemo, ti spasavaš hodže, sram te bilo.

Prošao sam kraj nje, i sad mislim da svratim kod drugoga komšije, da se malo odmorim, obrišem, da nađem neku reč samilosti prema meni. Komšija je bio nalaktio se na svoju nisku ogradu, i pita mene, kud si krenuo. Pa reko' da sednem tu, kod tebe, u dvorište, na klupu. Kaže: ti ne možeš, posle ovoga što je Radio Sarajevo javio. Ti ne možeš da uđeš u moju više ni kuću, ni u moju avliju.

--
Preuzeto iz dokumentarnog filma Prota Golijan u produkciji RTV Vojvodina.