Avala 5

1.

Pesme prevedene i objavljene u ovoj knjizi potiču iz masovne grobnice u selu Abda na krajnjem severozapadu Mađarske. Prilikom ekshumacije posle rata, one su nađene u stražnjem džepu pantalona na jednom od dvadeset dva tela ljudi ubijenih puščanim i revolverskim mecima pretežno u potiljak. Telo pod brojem 12, u čijem je stražnjem džepu pantalona nađena sveščica sa ćirilički odštampanim naslovom „Avala 5", identifikovano je kao leš dr Mikloša Radnotija.
Svesku je Radnoti kupio u Srbiji, u Boru, od jednog seljaka.

U takvo sam doba živeo na zemlji
kad čovek beše tako nisko pao
da je svojevoljno, strasno,
bez naredbe klao.

Na prvoj stranici Radnoti je upisao na pet jezika, na mađarskom, srpskohrvatskom, nemačkom, francuskom i engleskom:
Ovaj notes sadrži pesme mađarskog pesnika Radnoti Miklosa. On moli nalaznika, da istog pošalje na adresu sveučilišnog profesora Ortutay Gyula, Budapest, Horanszky u. 1. I.

(Borska beležnica, predgovor)

 

2.

Kad sam u 1944. godini, jedno dva meseca pred oslobođenje, bio sa roditeljima u Pančevu, gledao sam grupu mađarskih vojnika kako tera gomilu Jevreja, izmučenih, propalih. Vukli su se ti sužnji nogu pred nogu, Jabučnim putem u Pančevu, izdaleka iz Homolja, Žagubice, iz nekih logora. Tad sam video, ispred naše kuće, prvi put da mama moja, Melanija, ima još pekmeza. Čuvala ga je valjda za Božić. Halapljivo su ti jadnici popili mleko, ili nešto drugo što su im žene pružale, poneki od njih je, onako izgladneo, već poluživ, odmah umirao. Jedan je ušao u našu kapiju. I on se vraćao iz Bora, nemoćan. Mama mu je dala teglu pekmeza od kajsija, koji ja nisam jeo mesecima, razgovarao je mađarski, dao joj je blok "Avala", i kad je bio otišao, mama nam je rekla da je mađarski pesnik.

(Miroslav Antić) 

 


3.

Osetivši da je smrt sasvim blizu, Radnoti je možda shvatio da joj ne mora dati baš sve, da se nešto još može otrgnuti, da još ima vremena za poslednju bitku i da se ta bitka nipošto ne sme izgubiti. Zato je kupio dve sveske.


--- 

Napomena: U razgovoru Miroslava Antića sa Draškom Ređepom, zabeleženom u knjizi "Ulepšavanje nevidljivog - Hagiografija o Miroslavu Antiću", koja je umnogome bila izvor za ovu priču, Antić je ispričao da je blok koji je Radnoti navodno predao Antićevoj majci u Pančevu, Antić kasnije predao udovici Mikloša Radnotija Fanni Gyarimati. Naknadnim istraživanjem,  MNB je utvrdio da u arhivu Mađarske akademije nauka, kojem je Fanni Gyarmati 2008. godine ustupila kompletnu svoju i Radnotijevu zaostavštinu, ne nalazi nikakva sveska "Avala 5", koju joj je Antić mogao doneti u Mađarsku. Međutim, alternativna verzija "Borske beležnice" jeste postojala, i ona se čuva u arhivu Mađarske akademije nauka u Budimpešti. "Alternativna beležnica" predstavlja pet međusobno neuvezanih listova iz različitih svezaka, koje je Mikloš Radnoti, najverovatnije u septembru 1944. kada je prva grupa logoraša napustila Bor i krenula za Mađarsku tokom povlačenja nacista, predao svom sapatniku Šandoru Salaju, potonjem istaknutom mađarskom sociologu i akademiku. Salaj je pet listova poslao Radnotijevoj ljubavnici Juditi Bek. Bek je kasnije, zajedno sa jednim pismom, koje nije datirano, listove poslala Gyarimati, sa porukom: "Osećam se loše što se nismo mogle sresti, iako sam želela da te vidim i dam ti listove lično, nemoj me loše shvatiti, ali iako mi je pomalo teško da ti dam ove listove, bojim se da ću ih izgubiti. Nadam se da ćemo se ubrzo videti. Grlim te, Judit". Osim što je sačuvao pet listova Radnotijevih pesama, Salaj, koji je imao sreće da sa grupom prinudnih radnika bude oslobođen u napadu Crvene armije na kolonu i prebačen u već oslobođeni Temišvar, uspeo je da uredi da dve Radnotijeve pesme budu objavljene u prosovjetskim novinama u Temišvaru, zajedno sa radovima još dvoje autora, u tekstu pod naslovom "Pesnici iza bodljikave žice - Izbor iz pesama borskih prinudnih radnika". Tekst je objavljen 29. oktobra 1944. Poslednja od devet pesama objavljenih u sklopu "Borske beležnice", pod naslovom "Razglednica (4)", nosi datum 31. oktobar, 1944. Radnoti je, dakle, još uvek bio živ u trenutku kada su njegove borske pesme prvi put objavljene. Poginuo je nekoliko dana kasnije, između 4. i 9. novembra. S obzirom na broj kopija i uputstvo na pet jezika, može se pretpostaviti da je Radnotiju izuzetno bilo stalo da pesme ugledaju svetlost dana. Međutim, da se to i dogodilo, Radnoti nikada nije saznao.