Do poslednjeg helera

Nakon revolucije 1917. mnogi Rusi emigriraju u južnoslovenske zemlje. Uz votku i tužne pesme za violinu, donose nam strip, balet i pozorišne inovacije. Početkom dvadesetog veka,  u pozorištu MHAT, Konstantin Sergejevič Stanislavski postavlja osnove savremene teorije glume.

Sredinom februara 1921. godine u Hrvatsko narodno kazalište stiže trupa Stanislavskog da igra svoju novu veliku predstavu. Među članovima trupe bili su Olga Kniper-Čehova, supruga A.P. Čehova, kao i izvesni Šarov, pomoćnik Stanislavskog, koji je učestvovao u rediteljskom radu na predstavi Galeb. Njegovo ime beleži tek poneki izvor. Ova predstava proslavila je MHAT, a ptica galeb postala je simbol pozorišta, Čehovljevog stvaralaštva i braka s Olgom. Čitav život proveli su odvojeno, ptičje slobodni jedno od drugog.

Baš tog Šarova – večitog zakulisnog saradnika i džentlmena kojem je zapalo da proživi u senci Čehova i Stanislavskog – po jednom nesvakidašnjem gestu pamti pozorišni Zagreb.

Šarovu se dopala supruga dr Dušana Popovića, viđenog advokata. Siromašni umetnik pozajmio je 10.000 kruna, ni manje ni više od Popovića, i za sav taj novac kupio cveće njegovoj ženi, gospođi Vidi. Po celom gradu Popović ga je hvalio kao najvećeg kavaljera kojeg je ikada sreo u životu: 

‘Svaki drugi na njegovom mestu zadržao bi bar jedan deo novaca, a on, taj divni kavaljer, potrošio je novac, do poslednjeg helera, udvarajući se mojoj sopstvenoj ženi.’

 

_

Citirani deo preuzet je iz romana Efemeris Dejana Medakovića.