Beograd na pesku

Beograd na pesku

Govori: Bane Gajić

Kažu da je jednog nestvarno vrelog letnjeg dana 1968. Tito išao u obilazak Kalemegdana. U pratnji su mu bili drugovi iz gradskih organa, dobrano oznojeni u sivim i tamnim odelima.

Maršala je vrućina, delovalo je, manje pogađala, jer je bio u lakom lanenom odelu bele boje. Kada su došli do platoa kod spomenika Pobednik, svi su zastali. Tito je zamišljeno posmatrao ravnicu na drugoj obali Save, omeđenu na svom dalekom kraju jedino nebom sa koga je pržilo nemilosrdno sunce.

"Druže Tito", započeo je svoje obraćanje tadašnji šef beogradskih komunista, "preko reke je već nikao čitav novi grad. Tu gradimo brojne stanove za naše radnike i fabrike u kojima rade, hiljade stanova..."

Tito je tada, kažu, izvadio iz džepa veliku kubansku kohibu. Zapalio je i otpuhnuo dug dim.

"... a tu su već i škole i obdaništa, i biće ih još, biće i dosta stanova i za naše drugove iz svih organa, prodavnice, hala sportova... sve što treba za naš narod. Otimamo od peska i dižemo na njemu novi grad", završio je uvodne reči šef beogradskih komunista.

Držeći u ruci veliku cigaru, poklon kubanskih radnika i rukovodstva sa Fidel Kastrom na čelu, nekadašnji najuspešniji polaznik vojno-partizanske škole u Staljinovoj Moskvi 1937. ili 1938. godine, obučen do perfekcije pucanju, rukovanju eksplozivima, boksu, džiu-džicu zahvatima i dizanju revolucija, osnivač pokreta nesvrstanih, neumorni demontažer francuskih i britanskih kolonijalnih imperija po Africi i Aziji, čovek koji je u četiri godine rata prisebnost izgubio samo jednom u trajanju od deset minuta u pećini u Drvaru, lider koji nije trpeo konkurente ali ih je uglavnom ostavljao u životu, doživotni predsednik zemlje koju je omeđio svojim imenom i životnim vekom, otpuhnuo je još jedan dug dim prema Novom Beogradu koji se pod njim upravo rađao da bude dom radnicima i svim drugovima iz svih organa, i rekao:

Ima tu neke posebne radosti.

Autor: Bane Gajić