25 dolara koje sam dobio od Tita

Govori: Bane Gajić

U zimu 1980. kao učenik V razreda osnovne škole odlazim sa ocem u Ameriku. Letimo za Njujork velikim JAT-ovim avionom Boing 707. Svih osam sati se u bučnoj kabini borim sa uzbuđenjem, ali i mučninom: povraćam nezadrživo u trenutku kada veliki mlaznjak konačno točkovima, ne baš nežno, udara na pistu aerodroma JFK u tom trenutku najluđeg grada na svetu.

Iz aerodromske zgrade izlazimo ka taksijima, otac slabo zna engleski i pouzda se u mene, nadobudnog pametnjakovića štrebera čiji je engleski već na zavidnom nivou, najviše zbog pesama Bitlsa i knjiga o avionima koje su do Beograda jedino dolazile kao britanska izdanja. Taksista je stari izborani crnac sa sedim brčićima i šeširićem. Ovlaš nas pogleda u retrovizoru i kao da se iznenadi što adresu u Kvinsu gde idemo izgovara klinac umesto gospodina u crnom kaputu i rolci sa kojim putuje. Otac me pita dok izlazimo na veliki autoput sa aerodroma da li sam siguran da me je razumeo i da proverim još jednom, ja ne znam da li sumnja u moj engleski ili u taksistin, pa se uzjogunjeno ućutim.

Crnac sad otkriva da smo stranci i pita, mene, odakle smo. "Jugoslavija", kažem, ne očekujući nikakvu reakciju ali grešim. "Jugoslavija?" neobično iznenađeno me pita i okreće se da nas dobro osmotri. Otac razume po mom odgovoru šta je pitanje i upire pogled u taksistu. Iako je ovaj crne boje kože, otac dovoljno zna o tome šta se dešavalo u Americi prethodnih godina, o divljanju ustaša i radikalnih Srba, i gotovo da prepoznaje da u taksiju na pomen "Jugoslavija" počinje problem.

"Stvarno ste iz Jugoslavije", opet me pita vozač taksija okrenut ka nama, na zadnjem sedištu ogromnog ševroleta, umesto ka ulici, ja kažem "Jesmo..." dok se otac već naginje ka njemu grleći me zaštitnički jednom rukom. "Tiii-to!" prodra se odjednom čovek za volanom. I odmah još jednom: "Tiii-to!". Diže obe ruke, ostavlja auto da sam upravlja sobom i kreće da ponavlja, kao neku mantru: "Tito, Tito, Tito..." U trenutku smo zbunjeni i jedva shvatamo da izgovara Titovo ime. "Ja sam iz Dominikane, Tito je sloboda za nas crnce, Tito je heroj, Tito je nama dao nadu..." kreće lavina reči koju već slabo razumem, jer počinje u uzbuđenju da previše brzo priča. I onda opet ostavlja volan, diže šake skupljene u pesnice i viče: "Tito! Tito!"

"Budi Titov učenik, budi kao Tito", govori mi i razvlači usta u širok osmeh. Smejemo se i otac i ja, laknulo nam je i iznenađeni smo.
Crnac iz Dominkane sa brčićima i šeširom se smeje dok se zaustavljamo na adresi koju sam mu izgovorio. Taksimetar je otkucao 25 dolara. Otac vadi novčanice prethodnog dana podignute u filijali Ljubljanske banke kod Paliluske pijace, ali taksista uz osmeh koji nije obustavio, odmahuje rukom. "No charge for Tito's people", kaže i dok nas dvojica izlazimo ponavlja "Ti-to, Ti-to"...

Juče u šetnji Hajd parkom sa ćerkom koja danas ima isto godina kao ja u tom njujorškom danu, svratim u Kuću cveća, prvi put nakon obaveznog odlaska sa školom u leto 1980, i sasvim neočekivano mi ta epizoda izleti iz ko zna kog ćoška podsvesti. Dok se penjemo stazom ka mauzoleju, prepričavam događaj, a moj prijatelj koji ide sa nama mi kratko kaže: "Poklonio ti Tito 25 dolara. Zapali čoveku sad bar sveću".



Autor: Bane Gajić