Pjaceta malomeštanske letargije

U Novom Sadu pijaca starih stvari ne zove se "buvlja", nego "najlon", što je tekovina najnovijeg vremena kao i veštačko vlakno; podstrek da se ova pijaca stvori došao je s paketima iz Amerike koji su u godinama posleratne oskudice stizali na adrese ovdašnjih srodnika umesto novca i s ciljem da se unovče. Ti paketi odavno više ne stižu, ali je ostao naziv pijace s luksuznim prizvukom, od kojeg njime pokriveni prizor nije ništa manje prosjački. Smeštena u susedstvu stočne pijace, duž jedne sporedne, prizemljušama oivičene ulice, "najlon" pijaca nudi svoju robu na ponjavicama i maramicama prostrtim po ugaženoj zemlji što se mesto trotoara vuče sa obeju strana turske kaldrme. A tu robu sačinjavaju: stare haljine, bluze, pantalone, cipele, kape; stari alati, zarđali mašinski delovi; poneki gvozdeni ili drveni predmet neobičnog oblika čiju namenu često nije lako ni otkriti - otpaci svakidašnjice. U toku zime pijaca se jedva održavala: nemilo doba hladnoće, slabe zarade, odbijalo je i prodavce i kupce od tog trgovišta na kom se nikad ne zna ko će šta zaraditi a ko šta ponuditi - podređenog slučajnosti. Ali proleće, sa svojim u skoku prispelim toplim suncem, koje od gore, s neba, razređuje vazduh i svlači sa tela naslage odeće, podstiče u svakome baš ono što je neizvesno, pa je pijaca danas puna. Na jarkoj svetlosti dnevne zvezde titraju tkanine bojama kao kaleidoskop; prodavačice , i retki prodavači, zbijeni u gust dvored, obesno podižu jedan po jedan komad više glave izvikujući promukle pohvale; kupci, pijani od žege i obilja ponude, tiskaju se, zagledaju, pipaju, cenkaju se zaneseno i rasejano, kupuju i ono što im ne treba, čepaju se, znoje se, idu ukrug neumorno, vukući otežale noge.



Odlomak je preuzet iz romana Koje volimo Aleksandra Tišme.