Zagrejavačice

Zagrejavačice Ilustracija: Milica Popović

Pozno leto, 2013. Auto-stop Pančevo–Beograd. Vozač je kržljav, ćelav, bistre oči, duvanska koža, oko pedeset godina, već dve decenije radi u Parizu kao fotograf za porniće i ciganske svadbe. Slušam ga dok senke topola klize po bilbordima.

– Da nije ciganskih svadbi, kažem ti, umro bih od gladi. A Pariz, to ti nije Evropska unija nego Afrička unija, to je spolja gladac, a iznutra crnci i Arapi. A oni ti nisu kao mi, oni su životinje. Evo, pre mesec dana jedan crnja se posere između dva automobila, zamisi, jebote, tek tako, došlo mu da kenja i posro se na sred ulice. Uhapsili ga naravno, poslali u zatvor i osudili na šest meseci. I digla se dževa, pazi, kao, to je strašno, šest meseci. Šta je, bre, strašno?! Ja bih ga osudio na šest godina! Životinja! Svi do jednog. Evo, bila utakmica Alžir-Francuska i neki klinci zviždali na Marseljezu, kao, oni su Alžirci. Ceo život žive u Parizu, ali Alžirci, možeš misliti! Dupe moje! Bio sam ja u Alžiru, znam ja šta je Alžir, oni ne znaju, ali ja znam! Poslali me dok sam još radio u Elektroremontu, još za vreme SFRJ. Čim sam izašo iz aviona teo sam da umrem od smrada. Jebote, kakva zemlja! Je l’ vidiš ovaj trotoar? Vidiš? E, u Alžiru, oni ti spavaju preko trotoara, svi tako, ko klošari, a muve im izlaze iz otvorenih usta! Misliš, svi su mrtvi. Kad, oni se bude, ustaju, šetaju, ništa im nije! Životinje! Ja bih sve te klince poslo na mesec dana u Alžir, da vide šta je Alžir, životinje, eto šta je Alžir. Mi kad odemo u inostranstvo, mi odemo da radimo, da napravimo nešto. Zato što smo mi ljudi. A crnci i Arapi odu da žive od socijalne pomoći, da se kaljužaju u svojim govnima. Naši Cigani su za njih Šveđani... Ali i te njihove svadbe, više u pičku materinu. Da ti to vidiš... Jebote, kupio sam kuću u Jabuci, znaš de je Jabuka? Znaš, vidim ti po govoru da si Lala. Dvanajs iljada evra kuća, kupiću i čamac, sve ću pare da dam samo da se vratim u Banat i ne gledam ih više. Pornići su mi se smučili. Ranije sam obožavao da gledam, ali otkad ih snimam, jebote, u pičku materinu... Ti sad misliš, to je strava posao, gledaš pičke svaki dan. To ti je kurac od posla! Ja više uopšte ne mogu da gledam porniće. Pustim plej, ovi se jebu, ali ja uopšte ne vidim da se jebu. Ja vidim ceo set, vidim još tih pedes ljudi što stoje tu okolo: ovaj drži mikrofon, onaj reflektor, treći snima, četvrti se kurvi na uvce dere, naguzi se, nabij dupe u kameru, tako se dere. Nabij dupe u kameru. To onda znači da ova treba baš da približi dupe. E, onda ga ova otera u pičku materinu, al to posle izbace u montaži, stave ono dahtanje, ti ne čuješ da ga je oterala u pičku materinu, misliš stvarno se jebu. Kurac se jebu! Sve je namešteno. Spolja gladac, iznutra šminkeri i rezervni glumci i znaš šta još ima? Zagrejačice, zagrejavačice, kako se to kaže na našem, jebote? To su ti one ribe koje puše glavnom glumcu ako mu padne. Nisu ružne, samo matore. Umeju da puše, jebiga, samo su precvale za snimanje, pa ih plaćaju da budu zagrejačice. Jebote... da oteram sve to u pičku materinu i sredim kuću u Jabuci... I da me vidi bog. Znaš kakav tavan ima? Taman za krevet i jednu šipku. Kako za šta? Za kurvu, da se vrti! Pa jebiga, to imaju svi moji u Parizu. Malo Tamiš, pecanje, malo kurve, biće to okej život, kažem ti, samo da se vratim u Banat.




Priču smo prvobitno objavili ovde.