Vesela braća, žalosna im majka

Vesela braća, žalosna im majka

Prepričavajući sudbinu svog dela Vesela braća, žalosna im majka, Predić je jednom prilikom ispričao: „Jesen baš kao sad. Žitko blato zagušilo sokake. Svaki dan u ponekoj kući svinjska daća. Cela okolina miriše na vruće čvarke, a pijana pesma ne da ti celu noć da treneš. Gledao sam to svaki dan i dozlogrdilo mi. Rekoh sebi: treba na neki način pokazati ovim ljudima u kakvu su nesreću zapali, moralno uticati na njih. I počnem da radim sliku. Mislio sam napraviću niz sličnih slika i u njima ocrtati sve mane i opačine mojih Vojvođana, pa hajd’ po narodu da se opameti. Završio sam Veselu braću i doživeo dan da vidim efekat svoje plemenite zamisli. Navraćam, naime, jedne nedelje do orlovatskog krčmara, starog druga i prijatelja, kada oko jednog stola skupio se grdan muški narod. Navalili se sad nešto, gledaju, oči im se ucaklile, a usta se svakom razvukla od uva do uva. Eto, ko Rjepinovi Zaporošci, baš tako su izgledali. Priđem da vidim šta je, kad ono – reprodukcija Vesele braće, otisnuta u poznatom vojvođanskom kalendaru „Orao“. Gledajući je, seljaci se oduševili, klikću od radosti, izopijali se gore no što sam ih ikad video. „Gde nas samo, čikane, tako potrefi‹, pljeskali su me po ramenu!“.




Đ. Đukić, Sedam vina za Uroša (Politika, 2007)