Izlaznica

Izlaznica

Miroslav Antić: Bio sam normalno dete, boksovao sam, za mene je poezija bila koještarija. Dugo sam mislio da to pišu samo oni koji su ćaknuti, udareni.

U istoj klupi, u Kikindi, sedeo sam sa Jocom Ćirilovim. On je (i) tada pisao poeziju. Ja sam boksovao. A i on i ja smo dobijali petice iz pismenog iz srpskog. Dakle, i bokseri i pesnici su pisali odlične pismene zadatke.

Kako je, dalje, bilo sa boksom, kada si prišao onom drugom frontu, frontu poezije?

Čini mi se da se taj prelomni trenutak zbio u Zrenjaninu. Bio sam tada juniorski prvak Vojvodine u velter kategoriji. Imao sam protivnika Zorana Krpučina, glavatog momka, kuštravog kao Jova Soldatović. Bio je i stariji od mene. A mene su, tad, predstavljali kao šampiona Vojvodine. To je bilo vreme kada je u boksu bilo osam kategorija. U Zrenjaninu sam dobio batine, nisam baš bio pao, ali sam meč izgubio. I bio sam jako iskrvavljen. Takav sam prolazio kroz svetinu, posle batina, kroz publiku iz koje su mi svašta govorili, i to ružno. A jedna mala neprijatna žena mi se unosila u lice, vikala je da sam peder. Ja sam je tada nokautirao. I onda su sve novine donele vest kako je bokser siledžija nokautirao ženu! Bio sam pred isključenjem iz gimnazije, tako sam bio kažnjen, u Kikindi. Ja sam boksovao za klub „6. Oktobar“, a Krpučin za bečkerečki „Banat“.

Sada od mene traže iz zrenjaninske „Ulaznice“ da im dam rukopis knjige, da ga objave.
A ja uvek mislim da sam u Zrenjaninu dobio izlaznicu.

I sve mislim da se tada nešto u meni pomerilo, da sam otišao ka poeziji.

Razgovarao Draško Ređep (Novi Sad, 1985)