Gedža

Gedža Miroslav Antić. Autor fotografije nepoznat

Gde si rođen? U Mokrinu?

Miroslav Antić: Tako kažu. Ali i nije baš tako. To želim da ispričam. Da bi bar ti sve znao.

Kada je Mehmed Paša Sokolović išao ka Budimu, preko onih silnih naših panonskih blatišta i močvarnih terena, onda se ovde najsigurnije i najbrže napredovalo čamcima. Naklonjeni i poklonjeni svetu, ovom životu, svi ti negdašnji stanovnici ovih močvara znali su dobro za devizu: Pokornu glavu sablja ne seče. U ona davna vremena Mehmed Sokolović je brata postavio za poglavara. Za komandanta grada. Most se gradio preko ovog blata i ovih grdnih močvara, trebalo je što pre imati prelaz, i prolaz, ka Budimu. A i kraj mene je bila ćuprija, most preko Aranke, to će reći reke Zlatice.

Moja mati je bila bogata udavača, sa dukatima i mirazom, deda je bio optant iz sela Salka, srpski se kaže Grabovac, tamo je i najseverniji pravoslavni, srpski manastir. To je županija Tolna Međe. Deda je kao optant dobio trideset i pet jutara zemlje, i to na ostrvu između Mokrina, Čoke, kod Crne Bare. A ja sam svako jutro gledao u ćupriju Devet grla, i sanjao čudne bajke, ratove, kepece i džinove, vojske i carstva, svakojake bune, kao i svako seljačko dete. Rođen sam tamo što je mati došla da se porodi kod svoje majke, tata je bio u selu Višnjićevu, u Banatu. Plašila se da se porodi u Višnjićevu, i stigla je na salaš, kod dede, i porodila se 14. marta, kada je i Ajnštajn rođen, meni najvažniji. Dakle, istoga dana kada je umro Marks.

Moj otac je inače stigao sa juga, a deda, rekao sam ti, sa severa. Sudarili su se na sredini koja je, ako hoćeš, takođe izvestan sever. Rodilo se tog marta 1932. muško, i u toj euforiji zbog muškog deteta, obojica su se napili, vređali su jedan drugog, pijani već, a kako je deda bio vojnik u onom austrougarskom ratu, a tata Vranjanac, svađa je išla oko termina Švaba i Ciganin. Bila je jaka tuča, noževi su sevali, otac je izašao napolje, u sakou, bila je zima, moja mati Melanija koja me je četrdeset i osam sati pre toga rodila, poletela je za njim, da mu odnese kaput, da se ne smrznu po onom groznom snegu, išli su tako šest kilometara kroz mećavu do prve stanice. Otac uvije moju majku u kaput i odnese je. A Miroslav Antić ostane kod dede i babe. Komšinica Hristina Zrnić je imala malo dete, i ona me je dojila.

Dugo nisam video oca i majku u porodici, bili su proskribovani, dete su ostavili, eto, na salašu, kod dede i babe. A roditelji su se voleli. Prvi put sam ih video kada sam imao šest godina, i to na takozvanom neutralnom terenu, u Kikindi. Tada sam prvi put video i grad. Nije ništa bilo po mom predviđanju. Ništa nije bilo naročito visoko. Baš naprotiv, sve je bilo nisko, dugačke ulice kojima smo išli, bar šest kilometara od stanice, najmanje. Ali, ipak, kakav je to bio grad! Bio sam fasciniran. Sladoled se onde jeo kašikom! Inače, nisam glavu ispravljao, imao sam šest čireva na glavi, bio sam šugav, žvalav, krastav. Na salašu sam sa dedom vodio kolibu kod ajgira, a krmaču kod nerasta. Ovde, usred Kikinde, sve je bilo drukčije. Mama je bila sa šeširom, i ona i otac su mi poklonili konjića od pliša! A pred polazak u školu otac mi je, eto, tad, poklonio šiljkane, šarenicu, sa tablicom, bukvarom i sunđerom, ali sa obaveznom šajkačom, koja mi je bila poveća, i padala mi na uši i na čelo. Ustvari, to je bila očeva osveta Banatu, koji nije hteo da ga prihvati, i koji je uglas tvrdio kako je dođoš i kuferaš.

Onda sam krenuo u onu, centralnu školu u Mokrinu u koju se ulazi stepenicama, ali stepenicama, bile su tri na broju, niže. Deda me je ostavio pred ulazom u selu, izgledao sam užasno, zapušteno, svi su se smejali. Kao kad ide mečkar sa medvedom sokakom. Neko je tada, ispred ona tri stepenika, viknuo: „Gedža!“. Tog trenutka sva su deca počela da me gaze, da me tuku. Izgazili su mi šajkaču, razbili tablicu. U školi sam bio u šoku. Uvlačio sam vazduh u pluća, umesto da ga izvlačim. Od tog šoka sam posle čitavog života zamuckivao. Nešto se tad poremetilo u meni. I dan danas zamuckujem.

Mokrin je sada ponosan što sam napisao „Vojvodinu“. I uopšte, što pišem neku književnost. Dočekuju me vrlo pompezno kad dođem u selo. Međutim, ja dođem kod Slavka Ariša, pokojnog, a njegova mati Kovinka viče preko plota tetka Budimku, Perinu mamu: „Javi Peri da je doš’o Gedža!“ Onda ja pitam: „Zašto me zovete tako?“ I kaže mi: „Mnogi su ovde naši, ali Gedže, Ličani i Bosanci nikad nisu“.


Razgovarao Draško Ređep (Novi Sad, 1985)