Strah

Jednom sam krenuo sam u obližnju samoposlugu, imao sam devet godina. Prodavnica je bila velika, sa nekoliko dugih rafova, trebalo je da kupim sodu bikarbonu za neke kolače koji su se pravili u kući.

Bio je to prvi put da sam odlazim u veliku samoposlugu, do tada sam najdalje išao do bakalnice u Prahovskoj gde je radila žena koja se zvala, zapamtio sam to ime koje je neobično odjekivalo – Srbijanka. Ali, Centroprom, velika samoposluga, bila je druga priča. Do tamo je trebalo da pređem dve manje i jednu veliku ulicu. I da nađem šta treba da kupim, za razliku od bakalnice gde je bilo dovoljno da samo Srbijanki predam papirić sa narudžbinom preko pulta.

Bilo je neko proleće, sećam se, možda se spremala torta za moj rođendan čak, ili tako nešto.
Ušao sam u ogroman prostor, krcat raznom robom, staklenim kokakolama od litar, nečim magičnim što se zvalo CV post (karamelisani kirkiriki) i žvakama, gledao, opuštao se polako od dugog puta od kuće, razmišljao šta bih mogao da uzmem

i onda
u tom jednom trenu
kada sam skrenuo iza poslednjeg rafa
ispred mene je naglo izronio Kriger.

Nemački SS major Kriger.

Posle sam plakao, iz samoposluge su zvali kući da neko dođe po mene, pokušavali da me ubede da je to glumac Stevo Žigon, koji živi tu u blizini i često kupuje u samoposluzi, nije vredelo. Bio sam oduzet od straha.

Dugo posle nisam smeo da odem sam u Centroprom, bar još par godina. Dok nisam, u stvari, porastao i shvatio najmanje dve stvari: da su Otpisani bili tek TV bajka i koliko je Stevo Žigon, taj bivši zatočenik nacističkih logora kome je neki njegov Kriger naneo večne rane u duši, bio veliki, maestralan glumac.

Bane Gajić