Gnjide

Vi ste meni obećali ovaj da ćemo za televiziju obaviti jedan kratak razgovor pa evo, zbog toga sam vas pozvao.

Jesam, obećao sam i... održao sam obećanje.

Da li vi sebe dozivljavate kao zločinca ili kao bolesnog čoveka?

Pa ja sebe doživljavam kao obadvoje. I kao zločinca i kao bolesnog čovjeka.

A šta je predominantno, da kažem, kako se više osećate?

Pa više se osjećam kao bolestan čovjek nego kao zločinac.

Koja je to mračna sila išla na vas? Šta vas je toliko pomračilo, pa ubiste tolike ljude?

Da vam pravo kažem, ja sam imao halucinacije u obliku gnjida. Da me gnjide napadaju. I tako da sam se branio od tih gnjida koje me napadaju, pucanjem iz pištolja, i moj um je registrovao te gnjide.

A gde su te gnjide bile?

Pa bile su na tim osobama koje sam ja ubijao.

I skakale na vas, je l'?

I skakale na nas... na mene i ujedale me.

I vi ste se na taj način branili... od gnjida.

Jesam, ja sam se branio od njih pucanjem iz pištolja, tako da su nastradale i te nevine žrtve.

A da li ste nekada pomislili da su te gnjide na živim ljudima, i šta se tim ljudima zbiva, šta se s njim dešava?

Nisam pomislio. Nisam imao u vidu to. Nisam mogao da razaznam te pojedinosti.

Recite mi da li su te žrtve, za vas, sve bile zaista nedužne žrtve. Jeste ih vi tako zamišljali? Kao nedužne žrtve? Ili je neko od njih bio... neka, da kažem, osoba koja vam se zamerila u životu.

Pa nisu mi se zamerili u životu, nijedna osoba, nit sam imao išta protiv njih. Nego je to sve plod mašte bio i bolesnog uma.

A koje se žrtve najviše sećate? I najčešće?

Pa najviše se sećam te moje djevojke, Smiljane, i zeta Dušana. Njih mi je najžalije i... mislim ne mogu da biram od njih devet koja mi je najžalija žrtva, ali sve su mi ž... ovaj, drage, kao ljudi su mi dragi, i žao mi je svakog ponaosob, ali najžalije mi je zeta i te djevojke.

Zašto?

Mladi su i... pre svega mladi su, nisu proživeli život, nisu doznali šta je život i tako.

Da vas nisu uhvatili, da li bi ubijali i dalje? Da li bi bilo još žrtava?

Da vam kažem, ja sam imao automatsku pušku i dva revolvera, i čet'sto metaka ukupno, i sigurno da bi pale još mnogo, mnoge nedužne žrtve da me nisu uhvatili.

Znači da je bila sreća to, da su vas uhvatili. I za vas, i za te... moguće žrtve.

I za mene jer, moguće, moguće da me ne bi uhvatili živog kasnije. Il da bi se ubio il bi me ubili kasnije.

A da ste vi, na primer, kojim slučajem, sudija. Šta bi mu vi dosudili?

Pa da se to dogodilo nekom drugom, pa ja bi mu sigurno odmjerio smrtnu kaznu, kao što bi i sam sebi je dosudio, jer zaslužio sam je, u punom smislu. A što je ispalo ovako, ja zaista nisam kriv. Tu su lekari odlučivali, najeminentniji lekari iz cele Jugoslavije, iz Zagreba i iz Beograda, tako mi je, šta ću, jer su me oni...

Oni su tako odlučili.

Tako su odlučili.

Šta mislite, da li ćete ikada izaći odavde?

Pa ja se nadam da ću izaći. Do dvadesetak godina da provedem ovde, na lečenju, i... kod nas nema... većeg zatvora od dvadeset godina. Ja se nadam da ću da izađem možda i pre, možda i tu negdje.

Mislite i pre dvadeset godina. Pre nego što istekne dvadeset godina. Dobro.

Pa... da li planirate život posle izlaska iz ovog kp doma... bolnice? Iz ove bolnice, zapravo?

Da vam iskreno kažem ne planiram neku porodicu i to, to nije fer od mene, da ja imam porodicu a ljudi koje sam pobio nemaju i tako.

Koliko imate godina sad?

Sad imam 33, a pao sam u zatvor u 30. godini. Tri godine sam ovdje.

Znači mlad ste čovek.

Pa mlad sam učinio delo.

Zato bi vas pitao... jedno... možda izlišno pitanje. Da li je lepo biti živ?

Pa jeste, ja imam tu sreću da sam živ, i pored toga što sam učinio ovoliko delo. I... stvarno je lepo bit živ. Iako imam uskraćenu slobodu, opet je lepo bit živ nego, da ne kažem mrtav.

Hvala vam na ovom razgovoru.

Molim. Hvala i vama što ste došli.

Iz dokumentarnog filma "Treptači svemira", RTS, 1989. Mile Matić Kina izvršio je samoubistvo u zatvoru 1994.