Mile Devetka

Život je čudo kako se poigra sa nama. Upoznala sam Mileta u trenutku kada su ga petorica stražara vezanog kao vreću unosili u samicu na tkz "Ekspertizi". Čitala sam u novinama o tome kako je ubio devetoro ljudi u Bosni, čuvar KPD Zenica. U punoj snazi, nosilac crnog pojasa u karateu, majstor na katani, Titov omladinac, sin vojnog lica. Neki kažu da mu je otac spasio život strpavši ga u ludnicu jer je te '87 još uvek na snazi bila smrtna kazna. Zgražavala sam se nad pričom o svirepom ubistvu devojke i čitave njene porodice. Na pitanje novinara: "Šta bi imao da poruči ocu” ( koji je jedini preživeo masakr zahvaljujući tome što je zakasnio sa posla) 17-god. devojke čiju je čitavu porodicu ubio, Mile je rekao: "Rekao bih mu da mu se sin borio kao lav". Sedam godina kasnije stojim pored rešetki i pričam sa Miletom kao sa najrođenijim, ja žena, majka dvoje ženske dece... Pričam jer nemam sa kim, a možda bi mi on bio bolja varijanta čak i kad bih imala, jer se u njemu nakon toliko godina provedenih na terapiji kojom su ga robotizovali ipak pojavio intelekt, um koji je briljantan ali nažalost ubistven. Ostala sam sama na bloku sa ženama na neuropsihijatrijskoj meri, malo je u to vreme bilo žena zavisnica. I dok ja njega ispitujem tražeći opravdanje za ono što je uradio, više zbog sebe nego zbog njega, shvatam da je ipak lud ali mi to više i nije važno. Sa morbidnim zadovoljstvom šalje mi "satnicu" koju je isplanirao za ubistva, jer je veliko finale trebalo da bude u Sarajevskom Holidej Inu u Kristalnoj dvorani, gde bi pokosio sve što se mrda a onda bi ispalio metak iz linkovanog CZ 9mm u sebe. Smejem mu se i zajebavam ga da ga je predsednik kluba penzionera spakovao u lance i to u Fiću i poslao ga u zatvor, njega majstora borilačkih veština, Titovog omladinca koji ga je ugostio na Sutjesci. A mene Mile pita da li još uvek postoji javni WC kod Narodnog Pozorišta? "Šta će ti to Mile?" - smejem se, a on kaže: "Da ne bih poludeo"... Nudi mi se Mile da mi popravi krov na kući i da mi uradi još 70% kućnih poslova koje "zna", u nadi da će jednoga dana izaći iz ove kamene zgrade. "Naravno Mile ako mi obećaš da me nećeš ubiti." "Neću tebe, nisi nevina"... I sve se mi tako šalimo a realnost... je negde daleko. U stvarnom životu Mile nema ni posetu, za njega zaseda poseban konzilijum ako treba da dobije paket... Pisala sam mu... A onda me je pozvao upravnik i rekao mi da se Mile ubio. Ubio se jer su mu odbili moju posetu. Shvatio je da ne može uspravno kao čovek napustiti tu instituciju , da mu neće dozvoliti i da za njega nema mnogo izbora u životu. Ipak našao je način da sam izabere i oslobodi se! Nadam se da je našao oprost i mir. Ovo je jedan moj trenutak iskrenosti i jedna urbana legenda Centralnog zatvora!

--
Napisala po sećanju: Adam Petrović