Idi tamo pa se čudi

Bio sam mlad profesor na univerzitetu i nemalo sam se iznenadio kad su me pozvali u Ministarstvo inostranih dela i saopštili da ću biti izaslan u diplomatsku misiju u Bukurešt da delujem na rumunsko javno mnjenje. Nalože mi da se spremim za put, a instrukciju ću dobiti od samog predsednika vlade Nikole Pašića.

Slutio sam da je u pitanju nešto oko Nikole Jorge, jer bili smo bliski prijatelji a on uticajan političar i ministar po rumunskim vladama. Za razliku od zaraćene Srbije, njegova zemlja se još kolebala da li da stupi ili ne stupi u rat. Kamen smutnje između dve zemlje bio je temišvarski Banat - hteli smo ga i oni i mi. Nisam znao šta će mi biti misija, da li da Jorgu i Rumune ubeđujem da je ceo Banat naš, ali čuću već od Pašića.

Pojavim se u Pašićevom kabinetu, tamo gužva. Svaki čas neko ulazi i izlazi. Meni rekoše da sedim i čekam.

Sedim, čekam. Smišljam šta Pašiću važno da kažem, kako da ga impresioniram. Prođe pola sata, a ne pozivaju me. Izređaše se vojvoda Putnik, Laza Paču, italijanski poslanik, predsednik niške opštine... Tek u neko doba setiše se i mene.

Uvedoše me Pašiću.

Jaki čovek Srbije me i ne pogleda. Stoji oslonjen rukama o pisaći sto, zagledan u neke hartije i ćuti. Najzad podiže glavu:

- Jesi li ti taj profesor što ide u Rumuniju?
- Jesam, gospodine predsedniče.
- Ajde, idi tamo pa se čudi! – odseče Pašić i pritisnu zvonce.

Tako se moja audijencija kod predsednika vlade završi pre nego što je otpočela.

Priznajem da sam bio više uvređen kratkoćom i tonom audijencije nego zbunjen nejasnom i besmislenom instrukcijom. Znao sam da Rumune valja ubeđivati da je u istorijskom interesu Rumunije da stupi u rat na našoj strani, pa ću to kako znam i umem činiti, kad mi već mrzovoljni Pašić ničim nije pomogao.

Na stanici u Bukureštu, tek što se izljubih sa Jorgom a on već stade da sikće:

- A vi, Srbi tako?! Ni manje ni više nego ceo Banat i Temišvar?

Meni sinu. Stadoh namah da se čudim:

- Ko? Mi? Srbi? Ma otkud! Ma ni govora!

Za pet dana u Bukureštu sit sam se načudio i to je bilo najefikasnije što sam mogao da uradim.

--
Iz knjige „Autobiografija- o drugima“, Borislav Mihajlović Mihiz. Mihizu je ovu priču ispričao Jovan Radonić na svadbi svoje unuke u Novom Sadu.