Kako je Ljupče postao Arapin

– Ljupče, ti si Ciganin.
– Ja sam Makedonac, nisam Ciganin.
– Ama Ljupče, gledaj kako si crn, lažeš da nisi Ciganin.

Ljupče je, po očevoj službenoj dužnosti, morao da se majkom i sestrama preseli iz Makedonije u Srbiju. Isto je tako, po bratskoj službenoj dužnosti, kako je to otac umeo da mu predstavi, morao da vodi sestre i sebe u školu. U školi je vodio računa o njima, jer nisu znale srpski i učitelj je umeo da se naljuti kad bi odgovarale na makedonskom. Ostaloj deci bili su neobični – troje tamnoputih klinaca s gustim crnim loknama koji međusobno razgovaraju na jeziku koji je liči na srpski, ali nije srpski.

Pošto su bili drugačiji, Ljupče i njegove sestre se nisu mnogo družili sa ostalom decom. Jednoga dana, u posetu je došao stric iz Nemačke i doneo Ljupčetu gumenu loptu. Bila je to prva gumena lopta koju su deca u gradiću videla; i Ljupče uskoro ne samo da je igrao fudbal sa novim drugarima, nego se utakmica bez njega i gumene lopte više nije mogla zamisliti. Drugovima je ponekad davao loptu da je ponesu kući i čuvali su svi tu loptu kao nekakvo opšte dobro.

Činilo se da su Ljupčeta konačno prihvatili. Međutim, ostalo je nerazjašnjeno ovo ‘Ciganin’.

Ljupče je poodrastao i zamomčio se. Jurio je devojke, a za njim se vukao nadimak.  Jednom prilikom, na korzou ga je presreo neki momak sa svojim drugovima – i njemu i Ljupčetu dopadala se ista devojka. U želji da eliminiše suparnika jednom za svagda, povikao je na Ljupčeta:

– Nisi ti Makedonac. Priznaj da si Ciganin!
– Ama ja nisam Ciganin, ja sam Arapin!

Tako je postao ’Ljupče Arapin’. Devojkama se dopalo. S novim nadimkom, uskoro je osvojio i onu zbog koje je napokon, u svojoj dvadeset prvoj godini, bio primoran da se deklariše na nacionalnoj osnovi.

Istina je da Ljupče nije bio ni Ciganin, ni Arapin. Njegov deda je putovao u Libiju i zadržao se u njoj duže nego što je planirao. Žena i petoro dečice čekali su ga da se vrati. Kući je sa sobom doveo trogodišnjeg dečaka; taj će dečak postati Ljupčetov otac.