Priča jednog boksera

Priča jednog boksera Aziz Salihu. Foto: Tringa Ramadani

16. jun 2011.

"Ja sam Aziz Salihu, bivši bokser, osvajač bronzane medalje na Olimpijskim igrama. U ono vreme, samo je Brena bila poznatija od mene.

Momentalno ne radim ništa i nemam ništa. Takoreći sam na ulici. Moja familija u Prištini takođe ne radi ništa. Nema posla. Braća u Skoplju rade".

Zašto je 2008. odbio srpsku penziju za koju ga je predložio Bokserski savez Srbije? "Prvo i prvo, ja ne mogu da uzmem penziju od Srbije kad sam bio protiv te države. Ja sam radio protiv te države. Uvek sam govorio: ko nije uz svoj narod – nije ni uz koga. Ko ne voli svoje dete – ne voli nikoga. Bio sam uvek uz svoj narod, ali nikad nisam bio za krv, ubijanje i takve stvari. Kada su mi ponudili penziju, ja sam rekao da je ne želim jer hoću da je dobijem od svoje zemlje."

Kaže da je sam kriv za to što nije mislio na svoju budućnost. "Ja ni u ludilu nisam znao da će ovako nešto da se desi: ratovi, raspad Jugoslavije... Uvek sam bio posvećen boksu i reprezentaciji. Osamdesete sam proveo sa reprezentacijom na pripremama. Familiju sam retko viđao. Stariji ljudi su mi tada govorili da ne trošim, da ostavljam sa strane, da mislim na budućnost. Nisam ih poslušao."
Nakon završetka karijere 1990. godine počinje da podržava ideju nezavisnog Kosova. Priča da su mu 1997. nudili stanove i lokale samo da ćuti, da se ne meša i da ne staje ni na jednu stranu. I to je odbio. "Jedan moj prijatelj Albanac, sportista, živeo je devedesetih u Srbiji. Za njih tamo je bio balista, a za ove ovde četnik. Tako je bilo i kada se vratio na Kosovo. On je bio samo sportista... Ni ja nisam bio ni četnik ni balista. Realan sam bio i realno sam pričao. Nisam bio dvoličan da kažem da tebe volim više nego mog brata, a takvih je bilo. Meni je, kao velikom sportisti, koji je sve dao za boks i reprezentaciju, žao što danas nemam ništa u životu. Da sam bio bandit i baraba, kao što sam bio sportista, šta bi bilo? Ali ja nisam to, ja nisam iz takve familije da mogu da budem bandit i baraba."

Da li se sada oseća izdanim zbog toga? "Od naroda ne. Mene narod voli. Problem je što sada ovde sport vode ljudi koji ne znaju šta znači osvojiti olimpijsku medalju, šta znači posvetiti život sportu."

Aziz Salihu je ogroman čovek, širokog osmeha i dlanova. Tokom razgovora udara rukom o sto i zaboravlja na cigaretu u pepeljari. Na rastanku mi opet snažno steže ruku i insistira da se sledeći put obavezno javim kad dođem u Prištinu.

"Pozdravi oca! Imaš oca?"
"Imam."
"Pozdravi ga. Sigurno je čuo za mene."

__

Prilagođeni odlomak teksta Mirka Rudića „Priča jednog boksera“, objavljenog u nedeljniku „Vreme“ br. 1067 prenosimo ljubaznošću autora i uredništva.