Kapela

Ovo je priča o otkriću koje mi se dogodilo na pijaci u Sarajevu 1994. godine, dok je grad bio pod opsadom. Bio sam mladi reporter kojeg je Daily Telegraph poslao da izveštava iz rata, koji je počeo dve godine ranije u ovoj zemlji planina i mitova. Zbog granatiranja, za civile u glavnom gradu boravak napolju često je predstavljao veliku opasnost. Tokom zatišja, pridružio bih se lokalcima su tada ponovo osvajali ulice. Tako sam jednog popodneva došetao do trgića punog ljudi čiju je egzistenciju rat sveo na prodaju stvari izloženih na gomilama po prljavim pločnicima. Ponuda je bila tanka: paknovi za kočnice iz automobila koji godinama nisu korišćeni, komplet slavina, neupotrebljavanih usled nestašica vode. Uslikao sam jednog starijeg čoveka koji je sedeo pod kišobranom, zaštićen od julskog sunca, i prodavao cigarete jednu po jednu.

A onda sam primetio da ljudi povremeno odlaze sa pijace da obiđu kamenu zgradu na rubu obližnjeg groblja. Otišao sam da istražim.

Bila je otprilike veličine trafostanice — skromna građevina oblika kutije, pored koje je lako proći i ne primetiti je.  Bila je odenuta u istu uniformu kakvu su za vreme rata u Sarajevu nosile mnoge zgrade: tragovi artiljerijskog napada, crepovi od terakote iščašeni iz ležišta, vrata izvaljena iz šarki i okvir istačkan gelerima. Pratio sam ljude sa pijace i, na letnjoj vrućini, moje čulo mirisa me je već sa izvesne udaljenosti obavestilo šta se dešava. Zgrada je bila privremeni toalet. U dnevnik sam zabeležio:

Groblje je bilo loše održavano, ali nisam bio pripremljen za ono što sam pronašao… Pod je bio more izmeta. Neredu je doprinosila gomila upotrebljenih listova toalet papira, jedan brushalter i mnogo smeća. Sam grob bio je na podu, polomljen na dva dela, a oštećeno svetlo visilo je sa tavanice na kojoj se nalazila zjapeća rupa.

Međutim, ono što me je posebno zainteresovalo bilo je to, što je očigledno bila u pitanju neka vrsta kapele. Iznad vrata se nalazio krst. Zašto bi se neko sa tako malo poštovanja odnosio prema svetom mestu?

Odgovor sam pronašao na komadu crnog mermera ugrađenog u spoljašnji zid. Bila je to plaketa sa uklesanom 1914. godinom i nekakav ćirilični tekst, sa spiskom imena. Na vrhu tog spiska, na najistaknutijoj poziciji, prenulo me je jedno ime: ГАВРИЛО ПРИНЦИП. Gavrilo Princip.

kapela
__ 

Posmrtni ostaci Vidovdanskih heroja sakupljeni su po zatvorima zemalja bivše monarhije Austro-Ugarske u kojima su bili zatočeni, nakon čega su 7. jula 1920. sahranjeni u zajedničkoj grobnici u Sarajevu. Kapela Svetog Arhanđela posvećena Vidovdanskim herojima otvorena je 1939. godine.

Odlomak teksta Tima Bučera objavljenog u listu Gardijan prenosimo ljubaznošću autora.