Tako je moralo biti

Dan ranije igrala sam predstavu “Tako je moralo biti” u kojoj glavni lik sebi život oduzima hicem iz pištolja. Kakve li ironije! Sutradan ujutro bili smo zajedno kod kuće, a oko 14 sati rekla sam Bekimu da idem kod frizera. Ni po čemu nisam osetila da ga poslednji put vidim živog. Vratila sam se za manje od sata, jedva čekajući da mu pokažem svoju novu frizuru, a dočekala me sablasna praznina. Najpre sam ušla u dnevnu sobu, ali mog supruga tamo nije bilo. Kako sam prolazila stanom tako bih zavirila u dečje sobe, pa na terasu, ali ni tamo nije bio. Na kraju sam ušla u radnu sobu u kojoj je kućna biblioteka i računar. Bekim je ležao na otomanu boje višnje sasvim prekriven belim čaršavom. "Ma vidi kakva mi je frizura", govorila sam dok sam prilazila ležaju, čekajući kao i uvek njegov komentar, ali odgovora nije bilo. Čak sam ga u čudu pitala zašto je tu legao i još se pokrio po glavi.

Podigla sam čaršav. Glava mu je bila na jastuku koji je doneo iz naše spavaće sobe, i da nisam videla pištolj u njegovoj desnoj ruci kojom je pucao u slepoočnicu i malo krvi na čelu i po kosi, mislila bih da je čvrsto zaspao. Na stočić pokraj računara stavio je ličnu kartu, oružni list i oproštajno pismo naslovljeno na mene, sinove i njegovu braću. Mislim da se pokrio čaršavom da odmah ne doživim šok i da se ne zaprljaju zidovi. Kakva estetika smrti. O svemu je vodio računa. Da sam mu sat vremena ranije rekla da to veče imam predstavu, sigurna sam da bi naum odgodio za neki drugi dan, jer je znao da bi u tom slučaju predstava morala biti pomerena.


Branka Petrić, intervju za pulsonline.rs